Home » Špijunski rat u Srbiji

Špijunski rat u Srbiji

Piše INFO

Zašto je specijalna medijska operacija koja je u toku još opasnija nego što deluje na prvi pogled
Špijunski rat u Srbiji, ili: KRIK za Oskara
Onda kad smo hteli da i Beograd bude svet – Beograd je svet, vapili smo jer su nas prethodno ubedili da mi to nismo – da bismo postali deo tog njihovog sveta, šetali smo s pištaljkama i tako nehotice ostvarili saradnju s njihovim službama nadležnim da nam se baš to desi.

Istina, te saradnje sa tim službama tada uglavnom nismo bili svesni – zato službe i jesu tajne – a ovo je definicija svih nas korisnih idiota koji smo poslužili tuđem cilju a da to nismo znali. Kao što nismo znali ni da pripadnost tom njihovom svetu neće značiti da smo ravnopravni partneri, nego da moramo da ih slušamo i to bespogovorno.

Pa je utoliko veće bilo iznenađenje, čak i za najiskusnije među podizvođačima svih tih radova, kada su bili suočeni s dotičnim saznanjem o pravoj prirodi partnerstva i poslušnosti. Naime, njihove nadležne službe – od CIA nadalje – nisu nadležne za našu dobrobit nego da i naša služba, kao i naša država, postane njihova.

Naslovna strana
/
Kolumne i intervjui
Špijunski rat u Srbiji, ili: KRIK za Oskara

  1. mar 2024 20:00| Obnovljeno: 8. mar 2024 20:00
    Nikola Vrzić Nikola Vrzić
    Zašto je specijalna medijska operacija koja je u toku još opasnija nego što deluje na prvi pogled
    Špijunski rat u Srbiji, ili: KRIK za Oskara
    Onda kad smo hteli da i Beograd bude svet – Beograd je svet, vapili smo jer su nas prethodno ubedili da mi to nismo – da bismo postali deo tog njihovog sveta, šetali smo s pištaljkama i tako nehotice ostvarili saradnju s njihovim službama nadležnim da nam se baš to desi.

Istina, te saradnje sa tim službama tada uglavnom nismo bili svesni – zato službe i jesu tajne – a ovo je definicija svih nas korisnih idiota koji smo poslužili tuđem cilju a da to nismo znali. Kao što nismo znali ni da pripadnost tom njihovom svetu neće značiti da smo ravnopravni partneri, nego da moramo da ih slušamo i to bespogovorno.

Pa je utoliko veće bilo iznenađenje, čak i za najiskusnije među podizvođačima svih tih radova, kada su bili suočeni s dotičnim saznanjem o pravoj prirodi partnerstva i poslušnosti. Naime, njihove nadležne službe – od CIA nadalje – nisu nadležne za našu dobrobit nego da i naša služba, kao i naša država, postane njihova.

”Početkom 2001. bilo je mnogo pritisaka na Vladu Srbije, Zorana Đinđića i mene, od strane (…) prijatelja sa Zapada da se čitava tajna služba Srbije raspusti. I da se napravi neka nova srpska tajna policija. Bio sam protiv toga da se tajna služba sruši i uništi, jer sam iz iskustva znao da je tako važnu službu za zemlju jako teško iznova napraviti,” otkrio je svojevremeno Dušan Mihajlović, ministar policije u onome što se naziva ”prvom demokratskom Vladom Srbije”.

Dok je Zoran Mijatović, zamenik načelnika DB-a koga je postavila ta vlada, povrh toga saznao i da su ga ”gospoda Amerikanci i Britanci” prisluškivali te 2001. godine u njegovoj ”rođenoj zemlji”, ”i to pod šifrom alfa”, kako je napisao u knjizi ”Sačekuša za Srbiju”.

Sve to u navedenom cilju pretvaranja naše službe u njihovu.

Ono što su tada želeli nisu prestali da žele. I to je najvažniji podatak za razumevanje slučaja koji je pokrenuo KRIK u sadejstvu sa zapadnim korporativnim medijima koji izlaze na srpskom jeziku.

Ukratko, sačekuša za Srbiju i dalje traje. U Srbiji bukti pravi špijunski rat. Ali najpre još malo konteksta neophodnog za razumevanje toga što nam se događa sve i kad poprilično nismo svesni šta je sve povezano.

Ponajpre, francuski predsednik Emanuel Makron koji gori od želje da ratuje protiv Rusije. Na stranu sad kako je u tom pogledu prošao Napoleon, i u kakvoj je instituciji (zatvorenog tipa) mesto svakom sledećem ko umisli da je Napoleon, nego, ova Makronova kriza identiteta ima direktne posledice i po nas. Naime, ako su svi oni naši partneri i prijatelji sa Zapada imali potrebu da naše službe bezbednosti, a time i čitavu državu, stave pod svoju kontrolu i onda kad nije bilo nikoga da ih ugrozi na bilo koji način, koliku potrebu tek imaju sada, kad se povrh svega još i spremaju za neposredni sukob s Rusijom? Pa im je utoliko neophodnije da što pre obezbede pozadinu fronta.

To je, manirom vrednim javne pohvale, prilikom obeležavanja 140 godina Vojnoobaveštajne agencije demonstrirao njen direktor, general-major Zoran Stojković. ”U našoj službi nema mesta ljudima koji ne nose Kosovo i Metohiju u svom srcu, i koji ne žive za dan kada će se srpska trobojka vijoriti širom naše južne pokrajine”, istakao je u inat svim francusko-nemačkim i ostalim NATO planovima da nam otmu Kosmet tako što ćemo sami na to pristati. I u tom kontekstu naše borbe protiv njihovih planova subverzivno napomenuo da će pripadnici Vojnoobaveštajne agencije nastaviti da se trude da budu dostojni naslednici legendarnog Jovana Milanovića koji je špijunirao NATO dok se spremao da izvrši agresiju na našu zemlju.

Da bi, kao da i to već nije dovoljno da izazove uzbunu kod svih tih što su izvršili agresiju na našu zemlju a sada bi i na Rusiju, istom prilikom još i uručili plaketu bivšem direktoru BIA Aleksandru Vulinu. Koji je, kao što je poznato, na ostavku bio nateran zato što je neprijatelj Amerike. Čime je zauzvrat zaslužio priznanje vojnih obaveštajaca, što govori da je američki problem s našim službama znatno dublji od jednog personalnog rešenja.

I dok general-major Stojković ukazuje da rezultati rada njegove službe najčešće, po prirodi tog posla, ostaju nepoznati javnosti, javnosti su u poslednje vreme predočeni prilično impresivni rezultati rada druge pomenute službe, Bezbednosno-informativne agencije koja je od novembra razbila čak četiri špijunske mreže hrvatske, bugarske i albanske obaveštajne službe. Koje su, naravno, sve članice NATO-a i kao takve stavljene u službu onog interesa koji je, primenom istovetnih metoda, to isto posle 5. oktobra pokušao da napravi i od naše službe.

A povrh toga su naše obaveštajne službe evidentno ostvarile dovoljno ozbiljan nivo saradnje sa svojim ruskim kolegama pa je, zahvaljujući informaciji iz Rusije, osujećena obojena revolucija koja bi predstavljala reprizu 5. oktobra.

Te otuda i nastavak agresije, sada u vidu medijsko-obaveštajne operacije koju je otvorio KRIK a dalje je širi mreža medija na srpskom jeziku i u inostranom korporativnom vlasništvu u čijim organima upravljanja postoji i jedan bivši direktor CIA.

Već je ovde bilo dosta reči o tome, pa sada samo u glavnim crtama.

KRIK naprasno reciklira par godina staru, već objavljenu, potom proverenu i na osnovu toga opovrgnutu priču o (navodnoj) vezi klana Darka Šarića sa Markom Parezanovićem, koga je Milo Đukanović svojevremeno opisao kao ”čoveka broj 2 u Bezbednosno-informativnoj agenciji” i optužio za dva neoprostiva zločina: da je učestvovao u organizaciji litija u Crnoj Gori i da je blizak Rusiji.

A kako je preko Parezanovića sa Šarićem povezan i takozvani Oskar, u kome su svi momentalno prepoznali predsednika Srbije Aleksandra Vučića, evidentno je i da je cilj tekuće operacije dvostruk: i BIA i Andrićev venac. Što zbog predstojećih beogradskih izbora, što zbog izbora članova nove Vlade Srbije, što zbog pritiska na Andrićev venac da, na primer, izvrši uticaj na BIA da svoj posao ne radi kao do sada.

Naslovna strana
/
Kolumne i intervjui
Špijunski rat u Srbiji, ili: KRIK za Oskara

  1. mar 2024 20:00| Obnovljeno: 8. mar 2024 20:00
    Nikola Vrzić Nikola Vrzić
    Zašto je specijalna medijska operacija koja je u toku još opasnija nego što deluje na prvi pogled
    Špijunski rat u Srbiji, ili: KRIK za Oskara
    Onda kad smo hteli da i Beograd bude svet – Beograd je svet, vapili smo jer su nas prethodno ubedili da mi to nismo – da bismo postali deo tog njihovog sveta, šetali smo s pištaljkama i tako nehotice ostvarili saradnju s njihovim službama nadležnim da nam se baš to desi.

Istina, te saradnje sa tim službama tada uglavnom nismo bili svesni – zato službe i jesu tajne – a ovo je definicija svih nas korisnih idiota koji smo poslužili tuđem cilju a da to nismo znali. Kao što nismo znali ni da pripadnost tom njihovom svetu neće značiti da smo ravnopravni partneri, nego da moramo da ih slušamo i to bespogovorno.

Pa je utoliko veće bilo iznenađenje, čak i za najiskusnije među podizvođačima svih tih radova, kada su bili suočeni s dotičnim saznanjem o pravoj prirodi partnerstva i poslušnosti. Naime, njihove nadležne službe – od CIA nadalje – nisu nadležne za našu dobrobit nego da i naša služba, kao i naša država, postane njihova.

”Početkom 2001. bilo je mnogo pritisaka na Vladu Srbije, Zorana Đinđića i mene, od strane (…) prijatelja sa Zapada da se čitava tajna služba Srbije raspusti. I da se napravi neka nova srpska tajna policija. Bio sam protiv toga da se tajna služba sruši i uništi, jer sam iz iskustva znao da je tako važnu službu za zemlju jako teško iznova napraviti,” otkrio je svojevremeno Dušan Mihajlović, ministar policije u onome što se naziva ”prvom demokratskom Vladom Srbije”.

Dok je Zoran Mijatović, zamenik načelnika DB-a koga je postavila ta vlada, povrh toga saznao i da su ga ”gospoda Amerikanci i Britanci” prisluškivali te 2001. godine u njegovoj ”rođenoj zemlji”, ”i to pod šifrom alfa”, kako je napisao u knjizi ”Sačekuša za Srbiju”.

Sve to u navedenom cilju pretvaranja naše službe u njihovu.

Ono što su tada želeli nisu prestali da žele. I to je najvažniji podatak za razumevanje slučaja koji je pokrenuo KRIK u sadejstvu sa zapadnim korporativnim medijima koji izlaze na srpskom jeziku.

Ukratko, sačekuša za Srbiju i dalje traje. U Srbiji bukti pravi špijunski rat. Ali najpre još malo konteksta neophodnog za razumevanje toga što nam se događa sve i kad poprilično nismo svesni šta je sve povezano.

Ponajpre, francuski predsednik Emanuel Makron koji gori od želje da ratuje protiv Rusije. Na stranu sad kako je u tom pogledu prošao Napoleon, i u kakvoj je instituciji (zatvorenog tipa) mesto svakom sledećem ko umisli da je Napoleon, nego, ova Makronova kriza identiteta ima direktne posledice i po nas. Naime, ako su svi oni naši partneri i prijatelji sa Zapada imali potrebu da naše službe bezbednosti, a time i čitavu državu, stave pod svoju kontrolu i onda kad nije bilo nikoga da ih ugrozi na bilo koji način, koliku potrebu tek imaju sada, kad se povrh svega još i spremaju za neposredni sukob s Rusijom? Pa im je utoliko neophodnije da što pre obezbede pozadinu fronta.

Ova je pak njihova potreba da naše službe bezbednosti stave pod svoju kontrolu i još preča kad se uzme u obzir koliko tvrdoglavo naše službe neće da se stave u službu njihovog interesa.

To je, manirom vrednim javne pohvale, prilikom obeležavanja 140 godina Vojnoobaveštajne agencije demonstrirao njen direktor, general-major Zoran Stojković. ”U našoj službi nema mesta ljudima koji ne nose Kosovo i Metohiju u svom srcu, i koji ne žive za dan kada će se srpska trobojka vijoriti širom naše južne pokrajine”, istakao je u inat svim francusko-nemačkim i ostalim NATO planovima da nam otmu Kosmet tako što ćemo sami na to pristati. I u tom kontekstu naše borbe protiv njihovih planova subverzivno napomenuo da će pripadnici Vojnoobaveštajne agencije nastaviti da se trude da budu dostojni naslednici legendarnog Jovana Milanovića koji je špijunirao NATO dok se spremao da izvrši agresiju na našu zemlju.

Da bi, kao da i to već nije dovoljno da izazove uzbunu kod svih tih što su izvršili agresiju na našu zemlju a sada bi i na Rusiju, istom prilikom još i uručili plaketu bivšem direktoru BIA Aleksandru Vulinu. Koji je, kao što je poznato, na ostavku bio nateran zato što je neprijatelj Amerike. Čime je zauzvrat zaslužio priznanje vojnih obaveštajaca, što govori da je američki problem s našim službama znatno dublji od jednog personalnog rešenja.

I dok general-major Stojković ukazuje da rezultati rada njegove službe najčešće, po prirodi tog posla, ostaju nepoznati javnosti, javnosti su u poslednje vreme predočeni prilično impresivni rezultati rada druge pomenute službe, Bezbednosno-informativne agencije koja je od novembra razbila čak četiri špijunske mreže hrvatske, bugarske i albanske obaveštajne službe. Koje su, naravno, sve članice NATO-a i kao takve stavljene u službu onog interesa koji je, primenom istovetnih metoda, to isto posle 5. oktobra pokušao da napravi i od naše službe.

A povrh toga su naše obaveštajne službe evidentno ostvarile dovoljno ozbiljan nivo saradnje sa svojim ruskim kolegama pa je, zahvaljujući informaciji iz Rusije, osujećena obojena revolucija koja bi predstavljala reprizu 5. oktobra.

Sve to neporecivo dokazuje da je obaveštajni rat za našu zemlju zaista u toku. I da naša zemlja u tom pogledu ne iskazuje zahtevanu količinu sklonosti da se preda onima koji su na nju izvršili agresiju.

Te otuda i nastavak agresije, sada u vidu medijsko-obaveštajne operacije koju je otvorio KRIK a dalje je širi mreža medija na srpskom jeziku i u inostranom korporativnom vlasništvu u čijim organima upravljanja postoji i jedan bivši direktor CIA.

Već je ovde bilo dosta reči o tome, pa sada samo u glavnim crtama.

KRIK naprasno reciklira par godina staru, već objavljenu, potom proverenu i na osnovu toga opovrgnutu priču o (navodnoj) vezi klana Darka Šarića sa Markom Parezanovićem, koga je Milo Đukanović svojevremeno opisao kao ”čoveka broj 2 u Bezbednosno-informativnoj agenciji” i optužio za dva neoprostiva zločina: da je učestvovao u organizaciji litija u Crnoj Gori i da je blizak Rusiji.

A kako je preko Parezanovića sa Šarićem povezan i takozvani Oskar, u kome su svi momentalno prepoznali predsednika Srbije Aleksandra Vučića, evidentno je i da je cilj tekuće operacije dvostruk: i BIA i Andrićev venac. Što zbog predstojećih beogradskih izbora, što zbog izbora članova nove Vlade Srbije, što zbog pritiska na Andrićev venac da, na primer, izvrši uticaj na BIA da svoj posao ne radi kao do sada.

Ipak, na osnovu čega može da se pretpostavi da ovde nije reč o regularnom izveštavanju medija o brojnim društveno-političkim problemima nego je ovo produžetak iste one obaveštajne operacije i podrivačke delatnosti o kojoj su iz prve ruke svedočili i Zoran Mijatović i Dušan Mihajlović?

Da oni koji obaveštajno ratuju protiv naše države sad napadaju one koji kontraobaveštajno brane našu državu prilično jasno pokazuje analiza samih izvora – informacije koje prenosi KRIK nisu plod neposrednog uvida bilo kojeg od naših državnih organa u sadržinu ”Skaj” prepiske, nego su državni organi Francuske (neš)to analizirali i onda su te svoje analize i interpretacije preneli organima u Srbiji. Koji treba da im veruju na reč. A kako može da im se veruje na reč kad su u aktivnom sukobu interesa s našim državnim i nacionalnim interesima, imajući u vidu pomenuti francusko-nemački plan za Kosovo i Metohiju i sve druge njihove NATO planove koji predstavljaju agresiju na našu zemlju.

Isto se odnosi i na KRIK, koji je član OCCRP-a, organizacije koju su sami visoki zvaničnici Saveta za nacionalnu bezbednost SAD na brifingu za novinare 3. juna 2021. u Beloj kući opisali kao saradnika američke Centralne obaveštajne agencije na raznoraznim poslovima u inostranstvu. A znamo kakvim se poslovima bavi CIA, naime, njen bivši direktor Majk Pompeo javno je uz zadovoljan osmeh rekao da su lagali, varali i krali i da su tamo imali čitave kurseve za to…

I osim toga OCCRP finansira Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) koja je direktno povezivana sa delovanjem CIA, i to u ”Njujork tajmsu” i u ”Vašington postu” koji doduše jesu učestvovali u širenju teorije zavere o iračkom oružju za masovno uništenje pa je pitanje koliko im se može verovati. No, gorku šalu na stranu, plaćaju ih i američki Stejt department i Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša, a isti su i finansijeri KRIK-a, iz čega i osnovana sumnja da im ni prioriteti ne mogu biti znatno drugačiji.

”Ne samo da Stejt department finansira organizaciju koja svoje postojanje duguje Sorošu, već ova grupa sad targetira američke političare i američke tink-tenkove. Zamislite šta tek rade u inostranstvu”, zapisali su pre nekoliko godina saradnici konzervativne Heritidž fondacije koja spada među desetak najvažnijih u Americi.

Ali ne moramo da zamišljamo šta tek rade u inostranstvu: mi smo to inostranstvo, i nama to rade. Kao što su nam, uostalom, radili i pre dvadeset i više godina. I dobro je dok smo u stanju da to i prepoznamo. Jer samo tako imamo šansu da se odbranimo, u borbi koja se ne vodi za nekoliko funkcija nego za samu našu državu. Uostalom, zato i jesu onoliko uporni.

Slične novosti

Komentari